Zagrlio ju je s leđa i obmotao ruke oko nje,ispreplićući njene prste sa svojim.Držao ju je snažno,jako,ali tako pažljivo kao da je od stakla.A i jeste bila.Bar u tom trenutku.Osećala se kao da je sve može slomiti u sitne komadiće ako samo udahne,čak i on.Pogotovo on.Ali jedino ju je on mogao slomiti na pravi način,da je ne boli.Slomiti je,a da opet bude cela.Slomiti je od ljubavi.I nije joj smetalo.Želela je da to učini.Da slomi tu ljusku u koju se začaurila,samo da može opet da voli i da bude voljena.Nije joj smetalo da joj to uradi sve dok je bio tu da je zaštiti od drugih koji bi je slomili na drugačiji,bolan način.