Ispred mene je.Sve što je bilo,sve što smo prošli,svako iskušenje,očekivanje,nada.Ta sveska koja je zabeležila svaki nas događaj,svađu,lepu reč.Imam osećaj kao da mi se smeje.Onako licemerno i pokvareno. Gledam je i kao da govori.Kaže da je otvorim i setim se svega što je bilo.Da ponovo prelistam te iste stranice na kojima je zabeležena moja ljubav.Da se ponovo vratim u prošlost i da ponovo osetim istu tu jačinu ljubavi.Ali znam da,ako je samo i dodirnem,probudiće u meni sav bol koji si mi naneo.Otvoriće stare rane,nateraće me da opet uzmem olovku u ruke i popunim prazne stranice.Ali ako je uzmem,te stranice neće biti popunjene lepim rečima,lepim sećanjima.Zato odlučujem da je samo mirno posmatram dok mi se licemerno smeška.