Gledala me onim pogledom koji je govorio da mi neće oprostiti.Ne ponovo.Ne i ovaj put.Nije bilo potrebe da išta kaže,jer sam znao šta misli.Pa,zaboga,poznavao sam je i bolje od sebe.I znao sam da je tada kraj,da treba da odem.Sačekao sam nekoliko minuta,dugih kao večnost,nadajući se da će nešto reži,ali nije.I dalje je ćutala.Napokon sam ustao i krenuo.A onda,okrenuo sam se,pogledao je pravo u oči i prošaputao: 'Oprosti... ' I tada sam zauvek otišao iz njenog života.