Praznin.To je sve što je ostalo.Nadalo se ovo moje srce tebi dugo,predugo.Čekalo nestrpljivo da dođeš, pojaviš se neočekivano.Samo da me zagrliš i kažeš da ti falim,da si shvatio,da još nisi našao nijednu da te voli kao ja.I stvarno,došao si,iznenada,niotkud,kad te nisam očekivala.Ti i ja.Oči u oči,posle toliko vremena. Ali nisi došao da mi kažeš da sam ti falila,da me zagrliš jako i ne puštaš iz svog zagrljaja,nikada više.Ne, mili.Zapravo i nisi došao meni niti zbog mene,nego si onako,usput,u prolazu svratio u moj grad.U naš grad.Gde sam ja ostala zatočena sa našim uspomenama.Čuj,našim!Pre bih rekla samo mojim jer,zapravo, tebi i nisu ništa značile.Da jesu,ne bi otišao tek tako.Kao da me nikad i nije bilo.I opet sam bila ja ta koja je prva prišla,pružila ruku jer ti … kukavica si!Ni za to hrabrosti nemaš.Jesam,stajala sam pred tobom,gledala te pravo u oči.Ja,devojka koja ti je dala najviše ljubavi,a za uzvrat od tebe dobila izdaju,bol i suze.Ali stajala sam ponosna pred tobom,zadovoljna što sam ti pokazala da nikada neću spustiti pogled pred tobom jer zapravo i nemam čega da se stidim.Zašto bih se trebala stideti?Zato što sam te volela?Poklonila ti svoje srce i pustila ti da mi budeš jedini,za mene nezamenjivi?Ne,mili moj,nisam ja ta koja treba da se stidi jer imati srce i znati voleti vredi više nego imati sva bogatstva sveta.