Nemoj to da radiš!
-Šta radim?
-Ubijaš se polako. Glumiš lažnu sreću, a ustvari...
-Ne glumim ja ništa.
-Znam te. Glumiš, i to jako dobro. Skoro da si i mene zavarala. Ali sreća pa te ja jako dobro poznajem i znam šta ti je. Fali ti. Sve njegovo ti fali. Priznaj.
- On više ne postoji.
-Ne laži. Postoji. Sakrila si ga u svoje srce. Svaku noć kada legneš, razmišljaš o njemu. O svemu što ste prošli ...skupa. Znam ja sve... I da plačeš zbog njega, još uvek. Samo se pretvaraš da je sve u redu. Sad' ti kažem, to možeš prosipati nekome ko te ne zna tako dobro kao ja!
-Dobro, i ?
-Pomiri se s tim' da ste vas dvoje završili. Ovaj put tvojom voljom! Hoću onu staru tebe, uvek nasmejanu, srećnu, bezbrižnu. Hoću da viidim OSMEH na usnama. Nedostaješ nam takva svima, veruj mi!
-Te više nema. On je ubio.