Ne znam s kim se vi družite,ali ja već više meseci,kako sednem za neki sto,čujem kukanje.Žale se ljudi na dinar,na cene,na penzije,na situaciju ovde ili tamo,na mlade,na stare.I kukaju.Sve mi je dosadnije,zato,da se viđam i da se srećem.Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem,đavo ga odneo,da na svetu ima i lepih stvari.A ima ih.Verujte.