Pre 4 god devojka mi je dozivela tesku
saobracajnu nesrecu. Dve nedelje je bila u
komi. Tad sam imao 20, svaki dan pre/posle
faxa kad god sam mogao bio sam u bolnici i
sedeo pored nje, pricao joj ili samo sedeo i...
posmatrao je. Sve dok jednog dana mi nije
zazvonio mobilni, naca pesma (Kelly Rowland
- When Love Takes Over)… Izasao sam da se
javim, kad sam se vratio u sobu, ona je sva
mamurna otvarala oci, nasmejala se i rekla:
'Volim te'… (taj mali smesak, bio je najlepsi
ikada). A dalje… dalje se samo secam
zvukova: pistanje kardiograma, vika sestre i
doktora, zvuk defibrilatora, njegovi udarci… I
recenice: 'ne, stani, otisla je… 11:42' Svake
godine 20.09. ma gde god bio,sta god radio
u 11:42 pustim istu pesmu, progutam
ogromnu knedlu, suzdrzim suze, i kazem: 'I ja
tebe'