Ноћ.Нико је не воли.Тада,све се скупи.Склопиш очи,ставиш главу на јастук,појави се једна слика,један датум,једна љубав,једна клупица.Сетиш се свега,бесниш зато што ти недостаје,а не можеш да учиниш ништа поводом тога.Сусретну вам се погледи,вриштиш у себи зато што желиш да се врати време када ће те он гледати онако како ниједан други није знао.Сетиш се шта је све могло бити,а није.Кажу "Одустани, да је требало нешто бити, било би",али не.Не желим да одустанем,јер смо били прави у погрешно време.Сада само чекам право време. Волели су се, јесу,изгледа да није свакоме суђено.Можда опет некада.Ко зна..