Rekla mi je da će me čekati.I čekala je.Čekala je,a ja nisam dolazio.Čekala je tiho,nije prigovarala,a trebala je.Čekala je sedeći doma noćima grleći jastuke,a ja sam negde grlio boce,drugove i zene.Čekala je odgovore na moje poruke,a ja pisao drugima.Čekala je da se smirim,da poželim opet tišinu i njenu glavu na mom ramenu.Čekala je,a ja i dalje nisam dolazio.I onda jednom dana ona je prestala da čeka.Nije me više spominjala,nije me više pronalazila u pesmama,u licima koja joj dolaze u susret.Nisam nikad otkrio kad je točno prestala da čeka.Samo sam se jednom osvrnuo,a nje nije bilo tu.Otišla je tiho kao sto je i čekala.Bez suza,bez napada,bez vike,bez dernjave i vriska :"Zašto me ne voliš?"Otišla je s malo dostojanstva koje je uspela sačuvati nakon sto je čekala večnog dečaka,pijanca i ženskara.