Mila moja,zaželim ponekad da te pozovem,da ti kažem da si moje sve.Poželim,ali se predomislim.Uhvatim sebe kako plačem,utehu tražim u nekoj tebi sličnoj,i tu me preseče.Greška,slična tebi ne postoji.Spas tražim u onome što mi najbolje ide.Bežim.Lutam beznadežno ulicama,pustam misli da odu,ali se iste uporno vraćaju. Ne izlaziš mi iz glave.Nailazim na jednu klupu.Seo sam da predahnem.U susret mi nailazi starac i pita je li slobodno.Potvrdno mu klimam glavom.Prija čoveku u drustvu,prija mu da ne bude sam.Videći moje sumorno lice,shvatio je moju muku.Rekao mi je da ne patim,da ne tugujem,jer će sve doći na svoje.Ali i da ne treba da dozvolim da drugi pate zbog mene.Tražio sam opravdanje.I nisam ga našao.Želeo sam da odgonetnem nešto što me je čitavog zivota mučilo.Upitao sam starca šta je to ljubav.Dugo je ćutao.Valjda ni sam nije imao odgovor.Ali nakon višeminutne tišine je progovorio."Saznaćeš kad naiđeš na ženu koja će ti je pruziti."Nisam želeo takav odgovor,želeo sam nesto konkretnije. "Pa kako ću znati da dozivljavam ljubav ako neću znati da je prepoznam?"- upitao sam ponovo."Budi strpljiv.Čekaj.Ni čovek ne zna da ume da voli dok mu se mozak ne pobuni,a srce ne počne strahovito da se bori.