Naiđeš na takvu jednom u životu.Nazivaš ju svojom,nazivaš ju jedinom,nazivaš je sudbinom.I kada napokon shvatiš da ti upravo ona pruža sve ono što ti nisu druge pružale,odednom se opustiš,kao da si svestan da je razvila duboke osećaje prema tebi,i da te više neće pustiti od sebe,kakve god gluposti radio.Počinješ joj pružati premalo pažnje ljubav joj daješ na kapaljku,i tako loš prema njoj gaziš njenu ljubav prema tebi.Ubijaš svaku njenu nadu da ćeš se trgnuti i postati bolji prema njoj.I vidiš da se trudi oko tebe,i vidiš da se muči s tobom,i imaš dojam kao da joj je sve više stalo što si ti gori prema njoj.I malo po malo,ubiješ u njoj dostojanstvo,i ženstvenost,i ljubav i naklonost prema tebi.A ona jednog dana ustane,ćutke proguta svoju bol i natopi oči svojim suzama,spremi sve vaše uspomene u crne kofere i samo prećutno pogleda u tebe dajući ti do znanja da si upravo ti taj razlog zbog kojeg odlazi.Čekajući da se ti trgneš,trgnula se ona.