Ne znam za vas,ali meni se čini da život želi da me uništi.Naravno ima tu i srećnih trenutaka,ali mislim da mi ih samo da,čisto da bi mi posle još jače zadao udarac.Uvek sam bila devojka koja se svakog dana trudila da bude dostojna,prisebna,kulturna,devojka koja zna da voli,ne kažem da sam savršena,daleko od toga,hoću da kažem da sam se trudila da budem bolja.Danas sam shvatila da što se jače i jače trudim da je sve gore,sve više gubim ljude do kojih mi je bilo stalo,mislila sam da je i njima stalo do mene,ali izgleda da su našli nekog novog u životu i izgleda da im više nisam potrebna.Najbolji drug je našao devojku,sa kojom je tek nekoliko meseci,ne mogu da vam opišem koliko se taj čovek promenio,on je bio najbolja osoba koju sam poznavala,osoba koja je uvek bila tu za vas,ne mogu da ga prepoznam sada.Ljudi koji su mi bili bliski me napuštaju zbog sitnica,izdaju zbog sitnica,ne znam šta je ovo sa ljudima koje sam poznavala,ako se može reći da sam ih poznavala.Mislila sam da su spremni da daju sve za mene kao što sam ja bila spremna da dam za njih,ali izgleda da nije tako.Evo već skoro pola godine sam zaljubljena u najboljeg druga mog starijeg brata,naravno da taj dečko to ne zna,ali mnogo mi je stalo do njega,jer sam videla nešto posebno u njemu.I svako naše dopisivanje,druženje sam jedva čekala.Već dva dana se provodi sa devojkom,neću je nazvati imenom koje joj pristaje,ali boli.Znate kako boli kada vam takve devojke uzmu sve.Devojke koje ne znaju da cene sebe a kamo li druge.Znate li kako je kada sedim u sobi pišem ovo i suze mi idu niz lice jer sam izgubila sve do čega mi je stvarno bilo stalo.Ne znam,ali svakog dana se tešim da će biti bolje.Ali nikako da bude.