Dođe ono vreme kada moraš nekoga pustiti iz svoga života,nebitno da li ti to stvarno želiš.Jer ipak,druga osoba odluči za oboje.A onda,u neko doba noći poželiš da nazoveš onaj znani broj,ako ništa,barem da čuješ onaj glas i ono jedno 'halo'.Poželiš,ali ipak ne pozoveš.I tako u neko doba noći,na radiju čuješ one poznate,vaše pesme koje ste zajedno slušali,one koje ste posvećivali jedno drugome.Onda počne sećanje. Setiš se i onih svih mesta koje ste zajedno posećivali,onih koje ste trebali zajedno posetiti.Filmova koje ste zajedno gledali,koje ste tek trebali gledati.Ali,eto,nikada nećete.Takve noći vam zadaju mnogo boli,natjeraju vam suze na oči.Dok se prisećaš takvih stvari,uzmeš olovku i papir,preneseš na njega sve ono što te tišti.Jer ko će bolje da trpi osim papira?Niko.I pišeš,znajući da to niko neće pročitati,niko neće znati.Kamoli onaj zbog koga tu noć ne možeš da zaspiš,za koga pišeš sve te stihove.Niti taj 'neko' zna da ti voliš pisati,da voliš pisati o njemu,da mu posvećuješ mnogobrojne stihove iako on za njih nikada neće saznati.I vreme prolazi dok se ti sećaš.Pogledaš kroz prozor,zora je već blizu.Pa samo obrišeš suzne oči i ostaviš papir na neko sigurno mesto,gdje ga niko neće naći.Osmehneš se i okreneš na drugu stranu.Spavaj,jutro je pametnije.Kada se probudiš sve će biti okej.Ti prošlu noć nisi plakala,nisi osećala bol u grudima,ne!I smeješ se,kao srećna si.Ali briga te,šta ljudi moraju znati tvoju bolnu tačku.Ljudi k'o ljudi,ne daj Bože da znaju,pa da ti sipaju sol na ranu.Smej se samo,neka misle da te ništa ne boli,ne dopusti im da znaju!