A онда сам,једва затварајући очи на 20-так минута тога поподнева,схватио да је држим у шаци.Није се отимала,није се бранила,није покушавала побећи.Прихватила је то држање,лажући понекад саму себе да не осећа стисак.Грубост је претворила у нежност,гађење у дивљење,ружне речи у стихове,а мржњу у љубав.Сваки ми се пут осмехнула подсећајући ме да се негде,испот толико слојева ове уморне жене,крије девојчица коју је,чак и у кишна јутра понедељком,коју годину раније,било лако волети.Истегао сам се,данас игром случаја-празном кревету.Демонстративно сам растурио длан као да она то може видети,осетити.''Иди''-помислио сам,а можда и,опијен умором,рекао.Држао сам растурен длан,пуштајући је да плови кроз садашњост.Прокљињајући прошлост,плашећи се будућности.Пустио сам је да одабере један од стотину смерова,или стотину смерова одједном.Нудио сам јој туђа срца да се у њих усели,носећи ово мало ствари које је још увек чувала са собом на мом длану,у шаци.Говорио сам јој о туђим уснама и како би је други вероватно љубили чешће него што је овде била љубљена.Терао сам је у крајолике који су чекала њена боса стопала и гласан смех,неодољиве плесне покрете.Само да у мојим рукама више не буде требала бивше љубави.Не знам у којем трентку сам успео заспати,а још мање знам када је прешла са длана у главу.Прстима ми је прешла кроз косу,па ме опоменула и пре мего сам покушао уморно изговорити неку лошу прву реченицу оној која већ небројани пут долази у снове.''Спавај''-шапнула је.Онда сам на њој видео модрице,које као да су допирале изнутра и прену сам се,питајући се колико још може издржати моју недоступност,моју тврдоглавост,мој хаос.''Ја те волим и таквог''- говорила је додирујући баш како она додирује (онако кад пожелиш да траје).''Волим те и кад ниси вољив.''Осмех јој је био искрен,усне црвене,руке нежне и топле,а она стварна попут свих ожиљака на телу које тражим кад покушавам препознати стварност.Тело је дрхтало желећи да сачува љубав какву ми је само она знала пружити,срце је желело искочити и загрлити њено,а глава ме држала чврсто  приљубљеног уз кревет.Превише тога ме је убило задњих дана,толико убило да сам од умора био само пола себе.''Ја ћу те чекати.Ако ме икада затребаш,
пожелиш,требаш ми само јавити.''-кажипрстом ми је прешла преко чела,дуж носа,па усана,приљубљивајући прст уз њих да ме упозори да је не отерам речима.Барем не сада.''Ја ћу те чекати.Чекаћу те све зиме овога света,ако ће нас пролећна јутра налазити загрљене.Чекаћу те сва лета овога света,ако ћемо јесење кише провести под истим кишобраном.''Полако је испаравала док сам осећао да се полако будим.Малена је лудица прошетала од главе до длана,корацима балерине,са осмехом који покрива бол и рањава стопала.Повлачила је моје прсте  око себе,пуштајући да је и даље држим у шаци,док је у граници између сна и јаве још одзвањало:''Чекаћу те пола вечности,ако другу половину могу провести с тобом.''Привио сам шаку на прса.''Ту буди.''-рекао сам празној просторији.''Бог зна да ћеш ми требати.''