Jos jedan let koji kasni.Tih par sati na aerodromu,vratilo me je u neko vreme kada smo postojali mi.Volela je putovanja,pogotovo ona koja su ukljucivala kasnjenje letova i trčanje po aerodromima.Imala bi tada neki dečiji osmeh na licu,kao da je aerodrom jedna velika igraonica,jedno veliko takmičenje,a ona u borbi za zlatnu medalju.Obozavao sam njen osmeh,i taj sjaj u njenim očima kada bi me pogledala i rekla,"uspeli smo"
Prošle su dve godine od naših putovanja.Razmišljajući o njoj,poželeo sam da joj pošaljem poruku.Nismo se čuli od rođendana prošle godine.Zar može jedan pozdrav da škodi?"Nedostaješ,dok letovi kasne."Nisam očekivao odgovor.Nisam bio siguran ni da još uvek ima isti broj telefona."Na kojem si aerodromu?"Odgovorila mi je na poruku."Frankfurt."-"I ja sam.Ovaj put nisam stigla na let." Bili smo tu,pod istim krovom.Dve godine od poslednjeg susreta,a večeras slučajno na istom mestu.Nisam bio siguran da je to najbolja odluka,ali večeras sam prosto morao da je vidim.Odgovorio sam joj na poruku...