“Sa njom sam proveo najlepše dane života.Sa njom sam upoznao novog sebe.Učila me nekim novim navikama.Voleo sam ih.Zasmejavala me svojim glupostima,blesavim rečima i pokretima.Zajedno smo koračali ulicama posutim zrelim lišćem,i smiejali se.Smejali se tako ludo,histerično,budalasto,kao da niko više ne postoji.A nije ni postojao.Baš u tim trenucima sa njom,zaista niko nije postojao.Ona,ja,mi.Sa njenim otiscima na sebi,svaku noć odlazio sam u krevet,i laganim pokretima prstiju prelazio preko svakog njenog dodira i smešio se sam svojoj ludosti.I nestrpljivo čekao jutro,da opet mislim o njoj.Ma svaki trenutak je mali,i nedovoljan sa njom u mislima.Tako sam sebično i jako voleo svaki njen pogled,svaki treptaj očima, svaki prstić voleo sam pojedinačno.Nosić,usne,dodire.Navike,izgovor,nju celu.”