петак, 28. фебруар 2014.
недеља, 23. фебруар 2014.
понедељак, 10. фебруар 2014.
петак, 7. фебруар 2014.
четвртак, 6. фебруар 2014.
среда, 5. фебруар 2014.
уторак, 4. фебруар 2014.
I onda shvatiš da, bez obzira koliko vremena prođe, ostane ona jedna osoba u tebi. Godinama je zaboravljaš i pamtiš, noćima pozivaš taj dobro poznati broj pa prekidaš, dolazi u sjećanje kad ne želiš... I shvatiš da se osjećaji mijenjaju, uspomene blijede, ljudi odlaze, ali srce nikada ne zaboravlja.
понедељак, 3. фебруар 2014.
Ako trazis nekoga
Nekoga za setanje
Onda ja sam covjek za tebe
Imam sedam milja duge korake
Lake kao oblake
Ako trazis nekoga
Nekoga za plakanje
Onda ja sam rame za tebe
Uzmi me
To je sudbina
Ima zena koje zakljucaju srce poput dragog kamena
Ako trazis nekoga
Nekoga za cuvanje
Onda imam ruke za tebe
I za tvoje vrelo celo, dlanove
Meke kao jastuke
Ako trazis nekoga
Nekoga za zauvjek
Onda tvoj sam covjek oduvijek
Nekoga za setanje
Onda ja sam covjek za tebe
Imam sedam milja duge korake
Lake kao oblake
Ako trazis nekoga
Nekoga za plakanje
Onda ja sam rame za tebe
Uzmi me
To je sudbina
Ima zena koje zakljucaju srce poput dragog kamena
Ako trazis nekoga
Nekoga za cuvanje
Onda imam ruke za tebe
I za tvoje vrelo celo, dlanove
Meke kao jastuke
Ako trazis nekoga
Nekoga za zauvjek
Onda tvoj sam covjek oduvijek
недеља, 2. фебруар 2014.
Šta reći nekome tko vas napušta? Nekome tko
nikada nije bio vaš, a kome ste oduvijek pripadali? Nekome za koga ste
se vezali, a tko je odlučio da u svom životu nema mjesta za vas? Nekom'
kome ste bili spremni pokloniti sate i sate, a tko nije
mogao da odvoji ni sekundu više za vas? Nekom' za koga ste činili sve
najbolje i na kraju ispali krivi? Kako nekog' takvog' zadržati, ali isto
tako kako ga pustiti? Šta reći? Možda je najbolje šutiti, ostati
nedorečen.. Progutati svoje suze, istaknuti već narušen ponos, nasmijati
se i proći pored takve osobe.. Možda..možda je tako najbolje.
"Sinoc
si mi opet dosao iako smo bili kao stranci zadnjih dana. Prisao si i
poljubio me, rekao mi da sam ti nedostajala. Bijes je kuhao u meni, ali
sam se ujela za jezik i presutila. Pala sam na tvoje lazi, jer sam
mislila da ti je dovoljno tvojih problema koje trenutno imas. Nemam srca
da te ostavim sada kada me najvise trebas, a najmanje zoves, zasto?
Gledas me u oci i govoris da me volis, srce poleti i odgovori i ja tebe,
a razum tiho sapuce o kako lazes..."
"Sinoc
si mi opet dosao iako smo bili kao stranci zadnjih dana. Prisao si i
poljubio me, rekao mi da sam ti nedostajala. Bijes je kuhao u meni, ali
sam se ujela za jezik i presutila. Pala sam na tvoje lazi, jer sam
mislila da ti je dovoljno tvojih problema koje trenutno imas. Nemam srca
da te ostavim sada kada me najvise trebas, a najmanje zoves, zasto?
Gledas me u oci i govoris da me volis, srce poleti i odgovori i ja tebe,
a razum tiho sapuce o kako lazes..."
"Bez mene je imao sve. A sa mnom nema ništa,
osim par osmijeha, jednog čvrstog zagrljaja i par lijepih riječi ljepših
i stvarnije od mašte, a i nju posjedujem. Mogu da mu pričam da ćemo se
odvojiti od svijeta, da ćemo se nekada možda otuđiti i od domovine, da
ću mu kćerku roditi, i da će ispuniti svoje snove, zajedno sa mnom. Mogu
da mu rukom prođem kroz kosu i da kažem da će sve biti u redu."
Glumimo
pred svima. Okrećemo glavu jedno od drugog. A pogledi nam se sreću kad
nas niko ne vidi. Tada znam da me nisi zaboravio, a nisam ni ja tebe
zaboravila. Da ni ovo vrijeme, ni svi drugi, ni sve te tvoje druge, ne
mogu da izbrišu ono naše. Nismo mnogo trajali, tek toliko da se nikad ne
zaboravimo. I onda ti uhvatim pogled, a srce zaigra. A tako nam malo
fali, samo malo manje inata.
Griješili
smo ljubavi, oboje. I to nisu bile neke sitne greške. Neka treća sila
je djelovala umjesto nas. Ali sudbina je uvijek našla načine da nas
spoji i veže još jačom ljubavlju i strašću. Misliš li da bi naša ljubav
nekad mogla biti ona prava, jedinstvena, bez problema i grešaka? Misliš
li da bi nekad mogli biti sretni ja i ti, bez ostalih? Misliš li da bi
mogli početi iz početka?
“Vidio
sam je danas u zagrljaju nekog nepoznatog muškarca, smijala se, bila je
sretna. Zaboravila me, a ja sam se nekako nadao, da će me ta mala
zauvijek čekati. Čekati me dok ja
proživim život, dok poljubim sve cure u gradu, pozatvaram sve kafane, dočekam jutra sa društvom. Mislio sam da sam mlad da se vežem za nekoga i da ću imati dovoljno vremena i za nju, nekada, kasnije. A eto ona me čekala i nadala se i u suzama utapala svoju bol, dok jednoga dana nije prestala i zauvijek otišla. Sada je ima on, ima njezino srce, ima sve ono što je ona nudila meni, a ja nisam htio uzeti. Upitala me kako sam. Rekao sam joj da sam dobro, da sam sretan. O, koliko je samo snage trebalo da izreknem tu laž. Povjerovala je, a kad bi samo mogla naslutiti koliko skupo plaćam svoju grešku, kako me samo vino može uspavati, kako se budim svako jutro sa nemirom, kako je sanjam i kako je trebam. Bila je jedina koja me iskreno voljela i jedina je koju sam ja iskreno volio i volim, samo vrijeme mi ne ide baš na ruku, kasno sam to shvatio, prekasno. Zavidim njezinom muškarcu, al’ nek’ mi je sretna, zaslužuje to, preživjet ću ja nekako, gledajući je krišom, valjda.”
proživim život, dok poljubim sve cure u gradu, pozatvaram sve kafane, dočekam jutra sa društvom. Mislio sam da sam mlad da se vežem za nekoga i da ću imati dovoljno vremena i za nju, nekada, kasnije. A eto ona me čekala i nadala se i u suzama utapala svoju bol, dok jednoga dana nije prestala i zauvijek otišla. Sada je ima on, ima njezino srce, ima sve ono što je ona nudila meni, a ja nisam htio uzeti. Upitala me kako sam. Rekao sam joj da sam dobro, da sam sretan. O, koliko je samo snage trebalo da izreknem tu laž. Povjerovala je, a kad bi samo mogla naslutiti koliko skupo plaćam svoju grešku, kako me samo vino može uspavati, kako se budim svako jutro sa nemirom, kako je sanjam i kako je trebam. Bila je jedina koja me iskreno voljela i jedina je koju sam ja iskreno volio i volim, samo vrijeme mi ne ide baš na ruku, kasno sam to shvatio, prekasno. Zavidim njezinom muškarcu, al’ nek’ mi je sretna, zaslužuje to, preživjet ću ja nekako, gledajući je krišom, valjda.”
I evo
što sam dočekala nakon što sam godinama bila uz tebe, trpjela tvoje
hirove, loše dane, ispade, pružala ti ljubav i potporu u svakom
trenutku, podržavala tvoje odluke, i poštivala te. Sad nakon toliko
godina dođeš mi i kažeš da nisi očekivao to od mene, a koje "to".
Vjeruješ u neki glupi trač, koji ni u snovima ne bi mogao biti istina.
Odlaziš i mrziš me, a ja se samo pitam kako osoba koja me poznaje
najbolje može u to da vjeruje?
Ne
brini, pomirit ćete se vi.", govorila mi je prijateljica. Samo sam
gledala u nju. Kako da joj objasnim da smo ti i ja drugačiji,
nesalomljivi, nepopustljivi? A veza između tvog ponosa i mog inata
jednostavno ne ide. Umjesto toga, odgovorila sam: "Naravno da hoćemo.
Ovo što mi imamo, dešava se samo jednom, sad i nikad." Morala sam
utješiti i tebe i sebe i nju. Jer, uvijek je lakše odglumiti optimizam
nego priznati sve.
субота, 1. фебруар 2014.
Пријавите се на:
Постови (Atom)