Kod mene ne postoji ponos. Jednostavno, nema ga. Ja bih u stanju bila i prva poruku da pošaljem i da zovem. Ili, da kažem sve. Baš sve što mi stoji na srcu. I ‘nedostaješ mi’ i ‘volim te’. Ma, sve što mi je u tom trenutku u glavi. I ne bi me bio sram, nikad, i šta god da je u pitanju. Niti bih lupala glavu satima kasnije što sam to uradila. I možda to ne valja, ali mislim da je bolje da se kaješ za nešto što si uradio, nego za nešto što nikad nisi.