Devojacka Molba

 

Dopusti,majko,kroz brozor svoj

da se osmehnem na njega.

 

On peva kako ga srecom poli

osmeh moj ;

on peva da iz dna duse voli

jedinu mene.

 

Sa onolike daljineplave

kako su mogle da se jave

njegovoj pesmi zvezde jasne ?

 

Dopusti,majko,sa praga svog

da ga pozdravim rupcem belim.

 

On peva da pogled oka mog

dan mu donosi ;

on peva : pozravi ruke moje

njemu su ponosi.

 

Kako je mogao mesec bled

noc da pretvori u prostran dan,

da zaleprsa svo rubac beo,

zvezda tkan,

u pozdrav njemu?

 

Dopusti,majko,da zoru

docekam u vrtu sa njim.

 

On peva da zajedno cemo

do zvezda se peti ;

on peva : ili ja njegova,

ili mora umreti.

 

Kako su mogle tolike ptice

da toplu svoju ostave goru

i u mom vrtucekaju zoru,

da bi njegovu pesmu cule?

 

Dopust,majko!